Осврни се око себе. Зграда у којој се сада вредно спремаш за упис на факултет, мост који прелазиш на путу до школе, пут којим ћеш возити када положиш возачки, хала у којој бодриш омиљени тим...настали су по замисли грађевинских инжењера. Креативност се удружила са инжењерском логиком наученом од професора грађевинског факултета, искуством, експерименталним истраживањем у пракси да би идеја, снагом тимског духа, постала реализован пројекат, нечији остварен сан који је испунио виши циљ – да служи генерацијама, олакшава живот, побољшава његов квалитет.

•    ВИЗИОНАР

Инжењер Атанасије Николић, геодета. Важно је да запамтиш ово име јер је он био идејни творац и оснивач Инжењерске школе 1846. године када почиње образовање у области грађевинарства и геодезије на високошколском нивоу. Осим тога, он је пројектовао трасу железнице Алексинац – Београд три деценије пре почетка железничког саобраћаја у Србији. Подизањем неколико насипа под његовим руководством, уређен је мочварни део око Саве познат као Бара Венеција.

•    ИНОВАТОР

Са годинама се насип ширио, да би педесетих година XX века на тлу некадашње мочваре подигнут Београдски сајам по пројекту тима у коме су била 4 грађевинска инжењера. У извођењу објекта, примењене су нове технологије грађења и први пут у тадашњој Југославији употребљена три нова материјала – преднапрегнути бетон, алуминијум и стакло. Након завршетка, купола Хале 1 пречника 106 м била је светски рекорд за овај вид конструкције.

•    ДОРАСТАО ИЗАЗОВИМА

Мења нас оно што нам је изазов. А изазова у грађевинској и геодетској струци увек има. Један од највећих је био укротити снагу Дунава у Ђердапској клисури и ставити је у службу човека. Поверење да постане руководилац пројекта изградње хидроелектране „Ђердап 1“ указано је грађевинском инжењеру Панти Јаковљевићу који не само да је сазрео као научник и стручњак радећи на овом пројекту, већ је за свој рад награђен тада највишим државним признањем стекавши светску репутацију. Ђердап је и данас највећа хидротехничка грађевина на Дунаву.

Са Ђердапа до Авале, путевима које су такође пројектовали грађевински инжењери. Претходник данашњег Авалског торња висок 202,87 м, у то време једини на свету са основом облика једнакостраничног троугла, ослањао се на темељне блокове укопане у стену па је одолевао и најјачим ударима кошаве „шетајући“ у пречнику и до једног метра.

Какве изазове нам доноси будућност грађевинске и геодетске науке и струке? Прикључи се друштву одабраних и испричај нам ту причу својим радом и делом. Упиши Грађевински факултет Универзитета у Београду.